Фотографија није његова пасија. Није ни професија. Није ни занат.
Фотографија је за Дарка Дозета – живот. Цео. Пун. Свакодневни. Црно-бели. Шарени. Богати.
Када сам га упознао пре десетак година и превео да ради за „Вечерње новости“, знао сам да доводим појачање за наш новинарски тим, нарочито за новосадско дописништво. Нисам баш знао да тај момак, косовских корена и новосадске госпоштине, носи у себи толику страст за радом, победнички нагон, тркачку жељу да буде први, космичко интересовање.
У добрим временима, зрелог и озбиљног новинарског трагања, Дарко је имао месеци када у „Новостима“ објави и до 400 фотографија, или петнаест од тридесет првих страница.
Нема сектор. Не копа своју њиву. Не игра се на омеђеном стадиону. Неће у ложу. Не воли лакиране ципеле.
Воли да види и слика паорску муку, бразду, златни клас, градитеље мостова, разигране глумце, боју галерија, заљуљане чамце, шетаче на трговима… Цео тај усковитлани свет, из кадра у кадар, смењује се. Нов. Непоновљив. Оригиналан. Упечатљив.
Немир га је водио на Свету гору, на ледом оковану Волгу, у камењар Далмације, почесто тамо где су му, где су нам, „корени душе“ – на Косово и Метохију. Исечци тог живота, са упечатљивим ликовима, свих израза, када би се и пробрано сложили, чине једну грандиозну фреску – узбудљиву, дирљиву, свенародну, понекад и драматичну. Фреску живота.
Дозет нема „око камере“. Има очи које виде све, а камера је ту послушна машиница.
Као да му не требају ни руке да држи фотоапарат. Има у јабучицама прстију ласере, зраке, који прецизно лете до срца предмета.
Дарко Дозет је момчина, душе широке као војвођанска златокоса равница и велемајстор чија се јачина, ширина и снага фотографије надмећу са плаветнилом свемоћног Дунава.
Манојло Мањо Вукотић
Главни и одговорни уредник и
директор Компаније Новости
(2000. – 2013.)