Било би права штета да читаоци на интернету остану ускраћени за фото-репортажу коју сам пре тачно 20 година објавио у новосадском „Дневнику“, а која је тада била посвећена Пушкинским горама и 170. годишњици трагичне смрти великог књижевника Александра Сергејевича Пушкина.
ПУШКИНСКЕ ГОРЕ
Један од најпознатијих, најконтроверзнијих и највољенијих Руса сигурно је писац Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837). Многи су га осуђивали, али су га сви волели – неки јавно, а неки потајно. Данас, иако је од његове смрти прошло тачно 170 година, није се појавио нико ко би се, макар мало, својим стваралаштвом приближио том великом вагабунду.
У Русију сам стигао намеравајући да фотографишем светиње и трагове некадашње царске империје. Тако сам се обрео у древном Пскову, граду близу границе са Естонијом, чувеном по својој 1.100-годишњој историји, али и по великој жени свога времена – кнегињи Олги.
После неколико дана снимања Псковске области хтео сам да кренем пут Санкт Петербурга. Међутим, мој домаћин, игуманија Спасо-Елизаровског манастира матушка Елисавета, није желела ни да чује да напустим ту област, а да не видим Пушкинске горе.
„То је ту близу, часком, нема ни 150 километара у једном правцу“, рекла је она и обезбедила ми возило и шофера Валођу. Тако сам се већ следећег јутра обрео у правој „руској бајци“.
Ту као да је време стало почетком 19. века. Михајловскoe, породично имање Пушкинових, данас је претворено у државни музеј. Колима му се не може прићи, па сам пешачио километрима кроз Тригорскe, парк природе из 18. века и некадашње имање породице Осипов-Вулф, на којем је Пушкин проводио много времена.
Парк је испресецан речицама и језером, на којем лагано ради стара ветрењача. Као и у читавој Русији, у Тригорску преовладавају брезе и борови, као и црвене рибизле о којима је великан често писао. Посебно место заузимају старе липе и храстови, од којих су неки стари више од 300 година. Недалеко одатле налази се и велики природни сунчани часовник.
Успут срећем мноштво прелепих студенткиња и школарки које овде долазе на својеврсно ходочашће. Постаје ми јасно одакле Пушкину толика инспирација. Свако место на овим великим имањима уско је повезано са ликовима и радњом из романа „Евгеније Оњегин“.
Новинари немају никакве привилегије, али „журналисти из Србије су нешто посебно“. Плавооке кустоскиње, лепе и умиљате како то само Рускиње умеју да буду, рецитују стихове и читају љубавна писма из „Евгенија Оњегина“.
Док свака просторија и сваки детаљ на имањима одишу аристократијом, изузетак је само кућа Пушкинове баке са огњиштем. Од старих кућа на Златибору разликује је једино традиционална руска бања – својеврстан спој сауне и купатила, дубоко укорењен у животну културу Руса.
Слушам причу о томе како је песник, као и сваки други уметник, волео слободу и због ње често упадао у неприлике. Како га је једном приликом цар Николај I Романов спасао затвора, уз нагодбу да управо он лично буде цензор великог књижевника.
Песников немирни дух, међутим, није могао да издржи строга правила. „Пакт са царом“ убрзо се распао, те је Пушкин привремено „склоњен“ на мајчино имање, далеко од тадашње престонице Петербурга, или Питера, како га Руси од миља зову.
Ко зна за какве је све велике стихове и романе свет остао ускраћен због преране смрти овог светског ума. Нажалост, погинуо је прерано – у 37. години живота, фебруара 1837. године, бранећи у витешком двобоју част изабранице свога срца.
Моји домаћини су толико поносни на то што је Пушкин Рус да им нико на свету није раван. На моменте ми је у памет долазило да их ставим у авион, довезем у Смиљан и кажем: „Ово је Тесла, а он је Србин“, али мислим да би и тада, за њих, Пушкин био у предности.
Посету Пушкинским горама завршавам у Свјатогорском манастиру, старом више од 450 година. У порти манастира, непосредно уз храм, стоје три споменика – Пушкину и његовим родитељима.
То су једини споменици који имају привилегију да буду непосредно поред храма. Вероватно је то начин на који је братство манастира исказало своје поштовање према великом песнику.
Текст и фотографије Дарко Дозет
