Географским одликама Нижњи Новгород неодољиво подсећа на престоницу Србије. Подигао га је Јуриј од Русије у 13. веку, на обалама и узвишењима изнад две најфреквентније реке Русије, на ушћу Оке у импозантну Волгу. Баш као Калемегдан, узвишен и пркосан стоји нижњеновгородски Кремљ, а са друге стране, попут нашег Земуна, налази се град Бор.
Уобичајених минус 25 степени за ово доба године у Нижњем Новгороду, због високог процента влаге, замагљују и дах и вид, али нимало не успоравају вреву. Са милион и триста хиљада становника, Нижњи је четврти по величини град у Русији и живи ужурбано, са обалама које повезује шест мостова.
Они којима се још више жури, а довољно су одважни, усуђују се да аутомобилом пређу преко залеђене реке.
„Брате, овај лед је толико дебео да би издржао тенк, а камоли ауто“, хвале се темпераментни и авантурама склони Новгорођани.
Нижњи, како од миља зову свој град, због мноштва фабрика и института у својој области који раде за потребе војне и нуклеарне индустрије, био је од 1959. до 1991. године затворен за странце и туристе. То се крајем деведесетих потпуно променило, па је Нижњи постао неизбежна дестинација великим крузерима који са туристима из целог света крстаре руским рекама.
Монотонију сивила фабричких хала и социјалистичке архитектуре разбијају обновљене фасаде здања преосталих из времена царске Русије, као и живописни колорити на стотине манастира и цркава подигнутих из пепела убрзо након пропасти комунизма.
Град живи од авио-индустрије, бродоградње, информационих технологија и ауто-индустрије. Фабрика авиона „Сокол“ само је током Другог светског рата произвела 18.000 авиона типа „истребљивач“. Авион МИГ-21 је најпродаванија војна летелица на свету. Овде је и „родна кућа“ поноса савремене руске авијације, једног од најбољих борбених авиона на свету — МИГ-35.
Највећа нижњеновгородска фабрика за производњу аутомобила и камиона је „ГАЗ“, у којој је у најбољим данима радило око 150.000 радника. Данас, услед кризе, запошљава тек око 30.000 људи различитих струка.
Од свих знаменитих суграђана, Нижњеновгородци су највише поносни на Валерија Павловича Чкалова, пробног пилота чије су акробације изазивале дивљење и поштовање и пријатеља и непријатеља широм света.
Споменик Чкалову највећи је у граду и налази се на једној од најлепших локација, на платоу између тврђаве и универзитета, с погледом на ушће — поносно нам казује Валерија Тарасова, директорка једног од четрдесет музеја.
Због развијене индустрије и загађења које она доноси, градске архитекте побринуле су се да град понесе и епитет „зелени“. У граду постоји мноштво паркова који се простиру на око хиљаду хектара, а најлепши и највећи међу њима је парк „Швајцарска“, који се простире на чак 380 хектара. Ни култура није запостављена — град има осам професионалних позоришта.
– Нама, Новгорођанима, атракција су велелепни планетаријум и професионални циркус са школованим артистима чије представе остављају публику без даха – хвали се студент Сергеј Густов.
Град је и центар сајамског и конгресног туризма. Годишње се на Нижњеновгородској „јармарки“ одржи више од 50 сајмова и конгреса. Овај сајам датира из 17. века и један је од најпосећенијих у Русији. Хотели примају 4.000 гостију. Више од 200 ресторана, око 500 кафана и исто толико објеката са брзом храном угађа гостима са свих меридијана.
Управо због чувеног сајма и визије некадашњих властодржаца, овај град је у 18. веку био финансијски моћнији и од Москве и Санкт Петербурга, па је због тога носио епитет „кормило Русије“.
Руски цареви често су били фасцинирани оним што се ради у „провинцији“, па су, увидевши неке знаменитости, наређивали или да се оне пренесу у Москву и Петроград, или да се тамо изграде исте такве, само веће. Чувени Исакијевски саборни храм у Петрограду направљен је, по наређењу цара, по угледу на Преображенску сајамску цркву у Нижњем. Споменик Мињину и Пожарском били су први споменици подигнути не у част владара, већ у част народних јунака. Споменик је царским указом пренесен на Црвени трг у Москви, где и данас стоји испред Храма Василија Блаженог.
Веровали или не, овдашњи пецароши ни зими се не лишавају свог хобија. На пецање се по изузетно ниским температурама не носи штап, већ само најлон, удица и бушилица. Јер, лед на средини Волге достиже дебљину и до једног метра. Пецају ли по овој хладноћи из страсти или због пуког преживљавања? На ово питање одговорено нам је громким смехом. Испоставило се да су то директори једне од највећих фирми у Нижњем, а да је пецање на леду омиљени хоби овдашњих мушкараца.
Предусретљиви „ледени пецароши“ нуде сваког намерника вотком и чајем. Додају и два руска савета: „Не веруј Русу који не пије“ и „Ниси Руса упознао док се с њим не опијеш“.
За љубитеље природе прави рај — области које раздвајају реке Ока и Волга на свом укрштању представљају и границу природне вегетације тајге на северу, шумовитих степа на истоку и мешовитих шума на западном, континенталном делу Русије. Уколико имате добре домаћине, са сличним афинитетима као што су ваши, провод и одмор су загарантовани.
Колега фотограф Михаил Тимофејев води нас колима у обилазак идиличних села удаљених стотинак километара од Нижњег. Путеви су пресвучени слојем леда дебелим петнаестак центиметара и прошарани кратерима насталим услед огромних количина соли. Али нико за то не мари — Тимофејев гази стотку.
Нижу се села и градићи: Шумилово, Березовка, Богородск, Троица, Шапкино, Вјазовец, ушушкани у снежни огртач. Коначно одредиште, „деревња“ Аранки, скрајнута је далеко од пута у шумовиту степу. Село из бајке. Куће дрвене, старе по неколико стотина година. Као да су се сељани такмичили ко ће лепше да изрезбари и украси своје прозоре. Овим дуборезима позавидели би многи музеји света.
Лепушкаста и шармантна, како само Рускиња уме да буде, Соња Пигалова нам казује да је то село једна од омиљених дестинација уметника из васколике Русије.
Долазе да би у њему пронашли духовни мир и инспирацију за своја дела. Малобројни мештани, временом навикнути на ретке госте, у први мах су затечени нашом малом експедицијом, камерама и фото-апаратима, али се већ након неколико размењених речи отварају душом и срцем.
Зима је, дан је кратак као трен, а наша чула би још дуго уживала у овом идиличном амбијенту. Гледајући села широм завејаних равница, закључујемо да бајке нису измишљене — у некима, као што је село Аранке, оне заиста постоје.
Био је и Горки
Нижњи Новгород од 1932. до 1990. године носио је име Горки, по чувеном совјетском писцу Максиму Горком, чији споменик краси један од главних тргова. Потом му је враћено историјско име. На око 1.000 километара северозападно налази се град Новгород, односно Велики Новгород, који је, парадоксално, вишеструко мањи од Нижњег Новгорода. Иначе, Нижњи Новгород има бројне побратимске градове широм света, међу којима су: Есен, Филаделфија у САД, фински Тампере, аустријски Линц, кинески Хефеј, јужнокорејски Сувон, украјински Харков, кубански Матанзас и српски Нови Сад.
Брже без семафора
Милионски град, а семафори се могу избројати на прсте обе руке. Саобраћајнице, међутим, не трпе због тога, јер су се возачи навикли на другачија правила. „Тако је било и у време комунизма, када је све функционисало без много застоја“, кажу мештани. град, због мноштва фабрика и института који раде за потребе војне и нуклеарне индустрије, од 1959. до 1991. био је затворен град за странце и туристе. У селу Аранки, као из бајке, дрвене куће старе су по неколико стотина година, а бајковитости доприноси и чаробна резбарија којом су украшени прозори и врата. Нижњи Новгород од 1932. до 1990. године носио је име Горки, по чувеном совјетском писцу Максиму Горком, чији споменик краси један од главних тргова. Потом му је враћено историјско име. На око 1.000 километара северозападно налази се град Новгород, односно Велики Новгород, који је, парадоксално, вишеструко мањи од Нижњег Новгорода. Иначе, Нижњи Новгород има бројне побратимске градове широм света, међу којима су: Есен, Филаделфија у САД, фински Тампере, аустријски Линц, кинески Хефеј, јужнокорејски Сувон, украјински Харков, кубански Матанзас и српски Нови Сад.
