Када ти кућа гледа на Велебит, како одолети искушењу?Сваки пут ме превари и дозове себи, па је тако било и данас.
Ужурбано потрпам ствари у ранац и правац – царство природе.
Успут схватам – али касно – Гармин ми је празан, чеону лампу сам заборавио, мада сам понео резервне батерије за њу. Свашта фали. Оно што не фали јесу вода и храна – то се не заборавља.
Имам залиха за три дана, чак и да делим. Чуј за три, са комадом теткине сланине могао бих да преживим и читаву седмицу.
На гребену Велебита тишина има тежину – није то празнина, већ присуство природе која дише без речи. Чујем само своје кораке, инсекте и ветар који фијуче кроз бор кривуљ.
Роса се још није била дигла, па су ми ноге брзо биле мокре.
Али – брига ме – осушиће се. То је део слободе и споја с природом.
Наплатио ми је Велебит, на успонима, сваки грам сувишне хране коју сам протеклих година халапљиво јео.
Тело осећа умор, али душа – она је лака. Као да свака кап зноја отпушта нешто што ми више није потребно. Поглед који пуца километрима говори: вредело је.
Испод мене су долине и море, а изнад – само непрегледно небо. Имам утисак да стојим на граници између светова – дивљине и вечности.
Успут, као у филмовима, мозак има асоцијације на основу ситних трагова и неких њему знаних података, па док шетам, визуализује: римска времена, сечу дрвета за градњу Венеције, аустријског цара, чобанске станове и њихове житеље, које су сликом и речју описивали Радивој Симоновић и Јован Цвијић.
Симоновић овде има и свој топоним, мада се нове генерације труде да необична стапина више не носи његово презиме.
Додирујем храпави камен, пролазим поред ароматичног жбуња, а у ноздрвама се мешају мириси земље, соли и борове смоле – то је мирис Велебита, мирис слободе.
