Bilo bi prava šteta da čitaoci na internetu ostanu uskraćeni za foto-reportažu koju sam pre tačno 20 godina objavio u novosadskom „Dnevniku“, a koja je tada bila posvećena Puškinskim gorama i 170. godišnjici tragične smrti velikog književnika Aleksandra Sergejeviča Puškina.
PUŠKINSKE GORE
Jedan od najpoznatijih, najkontroverznijih i najvoljenijih Rusa sigurno je pisac Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837). Mnogi su ga osuđivali, ali su ga svi voleli – neki javno, a neki potajno. Danas, iako je od njegove smrti prošlo tačno 170 godina, nije se pojavio niko ko bi se, makar malo, svojim stvaralaštvom približio tom velikom vagabundu.
U Rusiju sam stigao nameravajući da fotografišem svetinje i tragove nekadašnje carske imperije. Tako sam se obreo u drevnom Pskovu, gradu blizu granice sa Estonijom, čuvenom po svojoj 1.100-godišnjoj istoriji, ali i po velikoj ženi svoga vremena – kneginji Olgi.
Posle nekoliko dana snimanja Pskovske oblasti hteo sam da krenem put Sankt Peterburga. Međutim, moj domaćin, igumanija Spaso-Elizarovskog manastira matuška Elisaveta, nije želela ni da čuje da napustim tu oblast, a da ne vidim Puškinske gore.
„To je tu blizu, časkom, nema ni 150 kilometara u jednom pravcu“, rekla je ona i obezbedila mi vozilo i šofera Valođu. Tako sam se već sledećeg jutra obreo u pravoj „ruskoj bajci“.
Tu kao da je vreme stalo početkom 19. veka. Mihajlovskoe, porodično imanje Puškinovih, danas je pretvoreno u državni muzej. Kolima mu se ne može prići, pa sam pešačio kilometrima kroz Trigorske, park prirode iz 18. veka i nekadašnje imanje porodice Osipov-Vulf, na kojem je Puškin provodio mnogo vremena.
Park je ispresecan rečicama i jezerom, na kojem lagano radi stara vetrenjača. Kao i u čitavoj Rusiji, u Trigorsku preovladavaju breze i borovi, kao i crvene ribizle o kojima je velikan često pisao. Posebno mesto zauzimaju stare lipe i hrastovi, od kojih su neki stari više od 300 godina. Nedaleko odatle nalazi se i veliki prirodni sunčani časovnik.
Usput srećem mnoštvo prelepih studentkinja i školarki koje ovde dolaze na svojevrsno hodočašće. Postaje mi jasno odakle Puškinu tolika inspiracija. Svako mesto na ovim velikim imanjima usko je povezano sa likovima i radnjom iz romana „Evgenije Onjegin“.
Novinari nemaju nikakve privilegije, ali „žurnalisti iz Srbije su nešto posebno“. Plavooke kustoskinje, lepe i umiljate kako to samo Ruskinje umeju da budu, recituju stihove i čitaju ljubavna pisma iz „Evgenija Onjegina“.
Dok svaka prostorija i svaki detalj na imanjima odišu aristokratijom, izuzetak je samo kuća Puškinove bake sa ognjištem. Od starih kuća na Zlatiboru razlikuje je jedino tradicionalna ruska banja – svojevrstan spoj saune i kupatila, duboko ukorenjen u životnu kulturu Rusa.
Slušam priču o tome kako je pesnik, kao i svaki drugi umetnik, voleo slobodu i zbog nje često upadao u neprilike. Kako ga je jednom prilikom car Nikolaj I Romanov spasao zatvora, uz nagodbu da upravo on lično bude cenzor velikog književnika.
Pesnikov nemirni duh, međutim, nije mogao da izdrži stroga pravila. „Pakt sa carom“ ubrzo se raspao, te je Puškin privremeno „sklonjen“ na majčino imanje, daleko od tadašnje prestonice Peterburga, ili Pitera, kako ga Rusi od milja zovu.
Ko zna za kakve je sve velike stihove i romane svet ostao uskraćen zbog prerane smrti ovog svetskog uma. Nažalost, poginuo je prerano – u 37. godini života, februara 1837. godine, braneći u viteškom dvoboju čast izabranice svoga srca.
Moji domaćini su toliko ponosni na to što je Puškin Rus da im niko na svetu nije ravan. Na momente mi je u pamet dolazilo da ih stavim u avion, dovezem u Smiljan i kažem: „Ovo je Tesla, a on je Srbin“, ali mislim da bi i tada, za njih, Puškin bio u prednosti.
Posetu Puškinskim gorama završavam u Svjatogorskom manastiru, starom više od 450 godina. U porti manastira, neposredno uz hram, stoje tri spomenika – Puškinu i njegovim roditeljima.
To su jedini spomenici koji imaju privilegiju da budu neposredno pored hrama. Verovatno je to način na koji je bratstvo manastira iskazalo svoje poštovanje prema velikom pesniku.
Tekst i fotografije Darko Dozet
