После две деценије рада, требало је нешто и у корице и на полицу ставити, па са свим својим знањима и искуствима, тако растерећен, наставити даље.
Две стотине педесет фотографија изабрано је за књигу која би требало да представља есенцију двадесетогодишњег рада. С обзиром на то да је за настанак сваке од тих фотографија био потребан двестапедесети део секунде, зли језици би рекли да сам радио само једну секунду!
Можда и јесам, али која је концентрација и посвећеност била потребна да за двадесет година не пропустите ни једну стотинку, ни једну секунду, или да их пропустите што мање, просудите сами.
Фоторепортерска професија, једна од грана новинарства, изузетно је тешка. То се огледа у томе да немате радно време, стално сте на „точковима“, изложени разним ризицима и стресовима. Али, у томе и јесте драж!
Просечни грађани штеде за екскурзију или чекају годишњи одмор и слободне дане да би отишли на путовање, а фоторепортери су стално на некој екскурзији, ближој или даљој, углавном једнодневној, али неретко и са дужим одсуством од куће, породице и пријатеља.
Свако путовање је као једна нова прочитана књига, сваки човек – нови роман.
Познате личности о којима народ прича и жели да их упозна, ви сте као фоторепортер упознали. Пили сте вино са шефом државе у четири ока, а који дан потом и кафу са лидером опозиције. Због тога су вас и једни и други гледали са дозом опреза. Велике музичке звезде писале су, по вашим поруџбинама, посвете вашим сестрама и пријатељима.
Били сте са онима чије име већина не сме ни да изговори, као и поред оних за које влада фама да у њиховом друштву или близини не смете бити виђени. Фотографисали сте многе теме и ужасе од којих вам се желудац преврће и под које се најрадије не би ни потписали као аутор. Опет, и то је део посла, све то морате да издржите да би видели и радили оно што волите и што вас испуњава.
Нигде нема таквог луксуза да новинар искључиво сам бира тему. Увек је ту неки уредник који ће вас послати на задатак од којег ћете, најблаже речено, заколутати очима, а неретко се и сукобити са претпостављеним, бранећи став да је задата тема небитна и непотребна.
Постали сте „адреналински зависник“ и зависник од тога да увек будете информисани и на месту које је у центру пажње.
Ако ме и после свега реченог упитате да ли се кајем што нисам радио нешто друго у животу и да ли бих, у неком другом, поново био фоторепортер, одговорићу вам са „не“ и „да“. Само бих, баш као што сам то и до сад радио, увек бирао редакције у којима радим!
За ову књигу изабран је делић који завређује по неком од критеријума, а има их разних: од оних пуких документарних, неких естетских, понеких личних, само мени разумљивих. Ваљда је све то управо тај ауторски печат који нас чини индивидуама и показује колико смо различити.
На почетку је деловало лако: узмете фотографије и ставите их у књигу. Међутим, кад пред собом распрострете своју фото архиву, наметне се стотину питања: којим редом, на које теме, које избацити, а које морају бити заступљене… Неке су вам драге, али документарно мање битне за заједницу.
Тако је то кад фоторепортери у Србији одлуче да објаве књигу. Ретко се одлучују на тај потез, па често нису тематске, већ у апсолутној већини јубиларне, а у њих иде од свега по мало из богатог опуса.
И на крају, шта рећи? Фотографија је чаролија, успомена, документ… Иза фотоапарата можете да се сакријете, али и да га потегнете као моћно оружје. Леп је осећај и привилегија гледати свет, људе и догађаје кроз објектив фотоапарата, знајући да бележите историју и да ће вас надживети.
Дарко Дозет
