Fotografija nije njegova pasija. Nije ni profesija. Nije ni zanat.
Fotografija je za Darka Dozeta – život. Ceo. Pun. Svakodnevni. Crno-beli. Šareni. Bogati.
Kada sam ga upoznao pre desetak godina i preveo da radi za „Večernje novosti“, znao sam da dovodim pojačanje za naš novinarski tim, naročito za novosadsko dopisništvo. Nisam baš znao da taj momak, kosovskih korena i novosadske gospoštine, nosi u sebi toliku strast za radom, pobednički nagon, trkačku želju da bude prvi, kosmičko interesovanje.
U dobrim vremenima, zrelog i ozbiljnog novinarskog traganja, Darko je imao meseci kada u „Novostima“ objavi i do 400 fotografija, ili petnaest od trideset prvih stranica.
Nema sektor. Ne kopa svoju njivu. Ne igra se na omeđenom stadionu. Neće u ložu. Ne voli lakirane cipele.
Voli da vidi i slika paorsku muku, brazdu, zlatni klas, graditelje mostova, razigrane glumce, boju galerija, zaljuljane čamce, šetače na trgovima… Ceo taj uskovitlani svet, iz kadra u kadar, smenjuje se. Nov. Neponovljiv. Originalan. Upečatljiv.
Nemir ga je vodio na Svetu goru, na ledom okovanu Volgu, u kamenjar Dalmacije, počesto tamo gde su mu, gde su nam, „koreni duše“ – na Kosovo i Metohiju. Isečci tog života, sa upečatljivim likovima, svih izraza, kada bi se i probrano složili, čine jednu grandioznu fresku – uzbudljivu, dirljivu, svenarodnu, ponekad i dramatičnu. Fresku života.
Dozet nema „oko kamere“. Ima oči koje vide sve, a kamera je tu poslušna mašinica.
Kao da mu ne trebaju ni ruke da drži fotoaparat. Ima u jabučicama prstiju lasere, zrake, koji precizno lete do srca predmeta.
Darko Dozet je momčina, duše široke kao vojvođanska zlatokosa ravnica i velemajstor čija se jačina, širina i snaga fotografije nadmeću sa plavetnilom svemoćnog Dunava.
Manojlo Manjo Vukotić
Glavni i odgovorni urednik i
direktor Kompanije Novosti
(2000. – 2013.)
