Geografskim odlikama Nižnji Novgorod neodoljivo podseća na prestonicu Srbije. Podigao ga je Jurij od Rusije u 13. veku, na obalama i uzvišenjima iznad dve najfrekventnije reke Rusije, na ušću Oke u impozantnu Volgu. Baš kao Kalemegdan, uzvišen i prkosan stoji nižnjenovgorodski Kremlj, a sa druge strane, poput našeg Zemuna, nalazi se grad Bor.
Uobičajenih minus 25 stepeni za ovo doba godine u Nižnjem Novgorodu, zbog visokog procenta vlage, zamagljuju i dah i vid, ali nimalo ne usporavaju vrevu. Sa milion i trista hiljada stanovnika, Nižnji je četvrti po veličini grad u Rusiji i živi užurbano, sa obalama koje povezuje šest mostova.
Oni kojima se još više žuri, a dovoljno su odvažni, usuđuju se da automobilom pređu preko zaleđene reke.
„Brate, ovaj led je toliko debeo da bi izdržao tenk, a kamoli auto“, hvale se temperamentni i avanturama skloni Novgorođani.
Nižnji, kako od milja zovu svoj grad, zbog mnoštva fabrika i instituta u svojoj oblasti koji rade za potrebe vojne i nuklearne industrije, bio je od 1959. do 1991. godine zatvoren za strance i turiste. To se krajem devedesetih potpuno promenilo, pa je Nižnji postao neizbežna destinacija velikim kruzerima koji sa turistima iz celog sveta krstare ruskim rekama.
Monotoniju sivila fabričkih hala i socijalističke arhitekture razbijaju obnovljene fasade zdanja preostalih iz vremena carske Rusije, kao i živopisni koloriti na stotine manastira i crkava podignutih iz pepela ubrzo nakon propasti komunizma.
Grad živi od avio-industrije, brodogradnje, informacionih tehnologija i auto-industrije. Fabrika aviona „Sokol“ samo je tokom Drugog svetskog rata proizvela 18.000 aviona tipa „istrebljivač“. Avion MIG-21 je najprodavanija vojna letelica na svetu. Ovde je i „rodna kuća“ ponosa savremene ruske avijacije, jednog od najboljih borbenih aviona na svetu — MIG-35.
Najveća nižnjenovgorodska fabrika za proizvodnju automobila i kamiona je „GAZ“, u kojoj je u najboljim danima radilo oko 150.000 radnika. Danas, usled krize, zapošljava tek oko 30.000 ljudi različitih struka.
Od svih znamenitih sugrađana, Nižnjenovgorodci su najviše ponosni na Valerija Pavloviča Čkalova, probnog pilota čije su akrobacije izazivale divljenje i poštovanje i prijatelja i neprijatelja širom sveta.
Spomenik Čkalovu najveći je u gradu i nalazi se na jednoj od najlepših lokacija, na platou između tvrđave i univerziteta, s pogledom na ušće — ponosno nam kazuje Valerija Tarasova, direktorka jednog od četrdeset muzeja.
Zbog razvijene industrije i zagađenja koje ona donosi, gradske arhitekte pobrinule su se da grad ponese i epitet „zeleni“. U gradu postoji mnoštvo parkova koji se prostiru na oko hiljadu hektara, a najlepši i najveći među njima je park „Švajcarska“, koji se prostire na čak 380 hektara. Ni kultura nije zapostavljena — grad ima osam profesionalnih pozorišta.
– Nama, Novgorođanima, atrakcija su velelepni planetarijum i profesionalni cirkus sa školovanim artistima čije predstave ostavljaju publiku bez daha – hvali se student Sergej Gustov.
Grad je i centar sajamskog i kongresnog turizma. Godišnje se na Nižnjenovgorodskoj „jarmarki“ održi više od 50 sajmova i kongresa. Ovaj sajam datira iz 17. veka i jedan je od najposećenijih u Rusiji. Hoteli primaju 4.000 gostiju. Više od 200 restorana, oko 500 kafana i isto toliko objekata sa brzom hranom ugađa gostima sa svih meridijana.
Upravo zbog čuvenog sajma i vizije nekadašnjih vlastodržaca, ovaj grad je u 18. veku bio finansijski moćniji i od Moskve i Sankt Peterburga, pa je zbog toga nosio epitet „kormilo Rusije“.
Ruski carevi često su bili fascinirani onim što se radi u „provinciji“, pa su, uvidevši neke znamenitosti, naređivali ili da se one prenesu u Moskvu i Petrograd, ili da se tamo izgrade iste takve, samo veće. Čuveni Isakijevski saborni hram u Petrogradu napravljen je, po naređenju cara, po ugledu na Preobražensku sajamsku crkvu u Nižnjem. Spomenik Minjinu i Požarskom bili su prvi spomenici podignuti ne u čast vladara, već u čast narodnih junaka. Spomenik je carskim ukazom prenesen na Crveni trg u Moskvi, gde i danas stoji ispred Hrama Vasilija Blaženog.
Verovali ili ne, ovdašnji pecaroši ni zimi se ne lišavaju svog hobija. Na pecanje se po izuzetno niskim temperaturama ne nosi štap, već samo najlon, udica i bušilica. Jer, led na sredini Volge dostiže debljinu i do jednog metra. Pecaju li po ovoj hladnoći iz strasti ili zbog pukog preživljavanja? Na ovo pitanje odgovoreno nam je gromkim smehom. Ispostavilo se da su to direktori jedne od najvećih firmi u Nižnjem, a da je pecanje na ledu omiljeni hobi ovdašnjih muškaraca.
Predusretljivi „ledeni pecaroši“ nude svakog namernika votkom i čajem. Dodaju i dva ruska saveta: „Ne veruj Rusu koji ne pije“ i „Nisi Rusa upoznao dok se s njim ne opiješ“.
Za ljubitelje prirode pravi raj — oblasti koje razdvajaju reke Oka i Volga na svom ukrštanju predstavljaju i granicu prirodne vegetacije tajge na severu, šumovitih stepa na istoku i mešovitih šuma na zapadnom, kontinentalnom delu Rusije. Ukoliko imate dobre domaćine, sa sličnim afinitetima kao što su vaši, provod i odmor su zagarantovani.
Kolega fotograf Mihail Timofejev vodi nas kolima u obilazak idiličnih sela udaljenih stotinak kilometara od Nižnjeg. Putevi su presvučeni slojem leda debelim petnaestak centimetara i prošarani kraterima nastalim usled ogromnih količina soli. Ali niko za to ne mari — Timofejev gazi stotku.
Nižu se sela i gradići: Šumilovo, Berezovka, Bogorodsk, Troica, Šapkino, Vjazovec, ušuškani u snežni ogrtač. Konačno odredište, „derevnja“ Aranki, skrajnuta je daleko od puta u šumovitu stepu. Selo iz bajke. Kuće drvene, stare po nekoliko stotina godina. Kao da su se seljani takmičili ko će lepše da izrezbari i ukrasi svoje prozore. Ovim duborezima pozavideli bi mnogi muzeji sveta.
Lepuškasta i šarmantna, kako samo Ruskinja ume da bude, Sonja Pigalova nam kazuje da je to selo jedna od omiljenih destinacija umetnika iz vaskolike Rusije.
Dolaze da bi u njemu pronašli duhovni mir i inspiraciju za svoja dela. Malobrojni meštani, vremenom naviknuti na retke goste, u prvi mah su zatečeni našom malom ekspedicijom, kamerama i foto-aparatima, ali se već nakon nekoliko razmenjenih reči otvaraju dušom i srcem.
Zima je, dan je kratak kao tren, a naša čula bi još dugo uživala u ovom idiličnom ambijentu. Gledajući sela širom zavejanih ravnica, zaključujemo da bajke nisu izmišljene — u nekima, kao što je selo Aranke, one zaista postoje.
Bio je i Gorki
Nižnji Novgorod od 1932. do 1990. godine nosio je ime Gorki, po čuvenom sovjetskom piscu Maksimu Gorkom, čiji spomenik krasi jedan od glavnih trgova. Potom mu je vraćeno istorijsko ime. Na oko 1.000 kilometara severozapadno nalazi se grad Novgorod, odnosno Veliki Novgorod, koji je, paradoksalno, višestruko manji od Nižnjeg Novgoroda. Inače, Nižnji Novgorod ima brojne pobratimske gradove širom sveta, među kojima su: Esen, Filadelfija u SAD, finski Tampere, austrijski Linc, kineski Hefej, južnokorejski Suvon, ukrajinski Harkov, kubanski Matanzas i srpski Novi Sad.
Brže bez semafora
Milionski grad, a semafori se mogu izbrojati na prste obe ruke. Saobraćajnice, međutim, ne trpe zbog toga, jer su se vozači navikli na drugačija pravila. „Tako je bilo i u vreme komunizma, kada je sve funkcionisalo bez mnogo zastoja“, kažu meštani. grad, zbog mnoštva fabrika i instituta koji rade za potrebe vojne i nuklearne industrije, od 1959. do 1991. bio je zatvoren grad za strance i turiste. U selu Aranki, kao iz bajke, drvene kuće stare su po nekoliko stotina godina, a bajkovitosti doprinosi i čarobna rezbarija kojom su ukrašeni prozori i vrata. Nižnji Novgorod od 1932. do 1990. godine nosio je ime Gorki, po čuvenom sovjetskom piscu Maksimu Gorkom, čiji spomenik krasi jedan od glavnih trgova. Potom mu je vraćeno istorijsko ime. Na oko 1.000 kilometara severozapadno nalazi se grad Novgorod, odnosno Veliki Novgorod, koji je, paradoksalno, višestruko manji od Nižnjeg Novgoroda. Inače, Nižnji Novgorod ima brojne pobratimske gradove širom sveta, među kojima su: Esen, Filadelfija u SAD, finski Tampere, austrijski Linc, kineski Hefej, južnokorejski Suvon, ukrajinski Harkov, kubanski Matanzas i srpski Novi Sad.
