Među profesijama u kojima je Novi Sad mogao, a i danas može, ravnopravno da se nadmeće sa bilo kojim drugim centrom, i u bivšoj Jugoslaviji i u današnjoj Srbiji, svakako je i profesija fotoreportera.
To nije ni čudno, jer su i „Dnevnik“ i „Mađar so“ oduvek negovali vrhunsku fotografiju, a time i sjajne fotoreportere koji bi, u poslednjih nekoliko decenija, mogli da se svrstaju u tri generacije.
U prvoj, onoj najstarijoj i zaista velemajstorskoj, prednjačili su Jovan Vajdl, Stevan Lazukić, Gabor Ifju, Bora Vojinović, Maćaš Nemet…
Onda su na scenu stupili njihovi učenici, na čelu sa Jaroslavom Papom, Martinom Candirom, Branislavom Lučićem, Dragutinom Savićem…
Neprikosnoveni predvodnik treće, najmlađe generacije fotoreportera, koja danas dominira ne samo novosadskim medijskim nebom, svakako je Darko Dozet.
Beskrajno darovit, imao je priliku, i umeo je, da uči i od čika Jove Vajdla i od Jaroslava Papa, ali da, istovremeno, ostane svoj – autentičan, inventivan i originalan.
Zato je Dozetov rukopis lako prepoznati, i kada se sretnete sa njegovim fotografijama običnih ljudi, i sa zapisima sa velikih događaja, kao i sa svedočanstvima ljudske nesreće, poput one koju je donela migrantska kriza, a čiji vizuelni trag je baš on, bolje od bilo koga drugog, sačuvao za sva vremena.
Ipak, najubedljiviji i najviše svoj jeste kada ga povuku iskonski osećaji. Ništa o tome ne govori rečitije od ciklusa fotografija nastalog dok je hodio Kosovom i Metohijom, ciklusa pretočenog u onu bolnu, i uzvišenu, Dozetovu izložbu „Koreni duše“.
Ako je neko od nas, pre nje, i imao dilemu gde su mu stvarni koreni, posle nje sigurno nije.
Sve to, i još mnogo šta drugo, nalazi se i u ovoj izuzetnoj monografiji – zasluženom daru ne samo njenom autoru za značajan jubilej.
Igor Mirović
Predsednik Pokrajinske vlade
