Kada ti kuća gleda na Velebit, kako odoleti iskušenju?Svaki put me prevari i dozove sebi, pa je tako bilo i danas.
Užurbano potrpam stvari u ranac i pravac – carstvo prirode.
Usput shvatam – ali kasno – Garmin mi je prazan, čeonu lampu sam zaboravio, mada sam poneo rezervne baterije za nju. Svašta fali. Ono što ne fali jesu voda i hrana – to se ne zaboravlja.
Imam zaliha za tri dana, čak i da delim. Čuj za tri, sa komadom tetkine slanine mogao bih da preživim i čitavu sedmicu.
Na grebenu Velebita tišina ima težinu – nije to praznina, već prisustvo prirode koja diše bez reči. Čujem samo svoje korake, insekte i vetar koji fijuče kroz bor krivulj.
Rosa se još nije bila digla, pa su mi noge brzo bile mokre.
Ali – briga me – osušiće se. To je deo slobode i spoja s prirodom.
Naplatio mi je Velebit, na usponima, svaki gram suvišne hrane koju sam proteklih godina halapljivo jeo.
Telo oseća umor, ali duša – ona je laka. Kao da svaka kap znoja otpušta nešto što mi više nije potrebno. Pogled koji puca kilometrima govori: vredelo je.
Ispod mene su doline i more, a iznad – samo nepregledno nebo. Imam utisak da stojim na granici između svetova – divljine i večnosti.
Usput, kao u filmovima, mozak ima asocijacije na osnovu sitnih tragova i nekih njemu znanih podataka, pa dok šetam, vizualizuje: rimska vremena, seču drveta za gradnju Venecije, austrijskog cara, čobanske stanove i njihove žitelje, koje su slikom i rečju opisivali Radivoj Simonović i Jovan Cvijić.
Simonović ovde ima i svoj toponim, mada se nove generacije trude da neobična stapina više ne nosi njegovo prezime.
Dodirujem hrapavi kamen, prolazim pored aromatičnog žbunja, a u nozdrvama se mešaju mirisi zemlje, soli i borove smole – to je miris Velebita, miris slobode.
