800 мостова, а није Венеција- Санкт Петербург

Повремено неке ствари дигитализујем, па сам тако налетео и на своју репортажу из чаробног Санкт Петербурга, коју сам објавио у „Новостима“ марта 2010. године, те сам решио да је поделим са вама.

Далеке 1703, на ушћу Неве у Фински залив Балтичког мора, подигао га је цар Петар Велики. Више од два века био је престоница Руске империје – у доба њене највеће моћи и сјаја – а данас се Санкт Петербург, окован снегом и ледом, простире на стотину језера и чак 90 мањих или већих река и канала, дугих укупно 300 километара!

Да би град могао да функционише, на њима је изграђено више од 800 мостова, од којих је 214 пешачких, а 21 покретан.

Супротно увреженом мишљењу да га је назвао по себи, Петар Велики граду је име дао по свом заштитнику – Светом Симону Петру. Из Европе је довео најбоље архитекте тога доба и издао указ да се сав камен Русије допреми у Петроград. Од тада, равно три деценије, ниједан камен из бескрајне земље није смео да се узида нигде осим у, и данас, величанствене зидине „северне Венеције“, како још зову овај чудесни град.

– Још док су се назирали њени први обриси, Петар је најугледнијим руским породицама наредио да се, о свом трошку, преселе у нову „столицу“… Данас је његов град један од најлепших на свету, у којем живи око шест милиона људи, а дневно га походе на стотине хиљада туриста из свих крајева света – објашњава, док са репортером „Вечерњих новости“ стоји на обали залеђене Неве, публициста Валерија Тучкова.

И, заиста, гости имају чему да се диве: од раскошне архитектуре, преко величанствених споменика, од којих је, разуме се, најмонументалнији онај посвећен његовом оснивачу, до непроцењивог богатства чувеног музеја „Ермитаж“. Санкт Петербург, иначе, има чак 4.000 културно-историјских споменика, међу којима и 2.400 здања која су под заштитом УНЕСКО-а. Поређења ради, то је 15 одсто од укупног броја зграда у том заиста предивном граду и већи проценат у свету, иако је три пута мања, има само – Венеција!

„Ермитаж“, првобитно изграђен као царски зимски дворац – веровали или не – није био затворен чак ни током опсаде у Другом светском рату. Под немачким бомбама, грађани су сами паковали и евакуисали уметничка дела, не марећи за своје животе. Истовремено, као да се ама баш ништа необично не дешава, неустрашиви кустоси посетиоцима су, испред празних рамова и витрина, те постамената без споменика, истрајно приповедали његову историју… Ма колико то звучало невероватно, „Ермитаж“ је само један од укупно 240 музеја које можете да обидете у Петровом граду. По значају, одмах иза њега је Руски државни музеј, чија раскош готово нимало не заостаје за планетарно чувеним узором.

У овој својеврсној културној престоници света налази се и више од 70 позоришта, оперских и балетских сцена…
– На врху те пирамиде је наш „Марински театар“, основан 1783. – тврди Андреј Пономарјов, петербуршки адвокат и заљубљеник у свој град. – Посебно смо поносни што је „Марински“ колевка руске опере и балета, овде су живели и стварали Чајковски, Мусоргски, Римски-Корсаков, Стравински, Шостакович… Одавде је у освајање балетског света кренула и Ана Павлова.

Дух царске Русије осећа се на сваком кораку њене некадашње престонице – нарочито док шетате Невским проспектом, петербуршким највећим и најраскошнијим булеваром. Јер, осећај је заиста непоновљив: као да сте крочили у Русију Пушкина, Толстоја, Достојевског, Гогоља или Блока, великана који су у „Питеру“, иначе, и провели знатан део живота…

– Док седите у неком од кафеа, Петербуржани једноставно могу, без разметања, да вас обавесте како је баш ту, некада давно, седео неко од побројаних писаца и уживао уз неки од хиљаду врста чајева које ми и данас углавном пијемо, док расправљамо о књижевности, онако како други расправљају, рецимо, о фудбалу или политици – смеје се Пономарјов, додајући како, за разлику од странаца, кафу воли мало ко од мештана.

За разлику од стално ужурбаних и самим собом заокупљених Московљана, Петербуржани су – сушта супротност: ведри, опуштени, насмејани и увек спремни да помогну путнику-намернику или залуталом туристи. – Увек, најпре, покушамо да људима објаснимо где се налази оно што траже, а ако не успемо, није нам тешко да га тамо и одведемо – потврђује Александар Орлов, иначе велики пријатељ Србије и један од лидера сверуске организације са српском душом „Косовски фронт“.

Једнако је, међутим, раскошна и околина Санкт Петербурга, коју чине дворци Царско Село, Петергоф, Ораниенбаум, Павловск, Пушкин, Стрељна…
Ту је и Гачина, из које је 1917. у наше Сремске Карловце донета рука Светог Јована Крститеља – данас једна од највећих хришћанских светиња уопште, касније и до данас стационирана у Цетињском манастиру.

Текст и фотографије Дарко Дозет