Дарко Дозет је Николетина Бурсаћ нашег доба, који уместо митраљеза носи фотоапарат. Тај огромни човек, по ком без реда виси чудна опрема и црни објективи, појављивао се неочекивано и ниоткуда на Косову и Метохији.
Остало је забележено да су његове фотографије, још од 1998. године, често биле једине информације, основни извор, професионални ослонац и глас света у нестајању.
Међутим, изнад свега тога јавља се уметничка природа која, деценијама, проналази дистанцу између себе и зла регистрованог духом, оком и фотоапаратом. Прогутала би нас празнина раскопаног гроба у Ђаковици и ветар би однео наше речи, јецаје и бол сродника, да није било Дарка Дозета, који судбински тачним инстинктом бележи и „замрзава“ трагедију и време у уметност фотографије.
Посебан ниво косовског циклуса фотографија јесте ауторова анализа једног вида и облика самоће која се јавља после потопа. Библијска лица, људи и предели у динамичној су потрази за савезом, новим почетком и малим животом.
Смештени су у контекст и оквир глобалног света који говори колутовима бодљикаве жице, пушкама и универзалним знаковима – светом повученим у своју равнодушну самоћу, условљену почињеном неправдом, страхом и личним интересом.
Косовски Србин гледа кроз рупу од метка који му је, само пре неколико дана, био намењен; гледа кроз личну смрт и верује Дарку Дозету, добродушном Николетини, да га фотографским „пуцњем“ ослобађа самоће и неиспричане историје.
Живојин Ракочевић
Новинар и књижевник
