Darko Dozet je Nikoletina Bursać našeg doba, koji umesto mitraljeza nosi fotoaparat. Taj ogromni čovek, po kom bez reda visi čudna oprema i crni objektivi, pojavljivao se neočekivano i niotkuda na Kosovu i Metohiji.
Ostalo je zabeleženo da su njegove fotografije, još od 1998. godine, često bile jedine informacije, osnovni izvor, profesionalni oslonac i glas sveta u nestajanju.
Međutim, iznad svega toga javlja se umetnička priroda koja, decenijama, pronalazi distancu između sebe i zla registrovanog duhom, okom i fotoaparatom. Progutala bi nas praznina raskopanog groba u Đakovici i vetar bi odneo naše reči, jecaje i bol srodnika, da nije bilo Darka Dozeta, koji sudbinski tačnim instinktom beleži i „zamrzava“ tragediju i vreme u umetnost fotografije.
Poseban nivo kosovskog ciklusa fotografija jeste autorova analiza jednog vida i oblika samoće koja se javlja posle potopa. Biblijska lica, ljudi i predeli u dinamičnoj su potrazi za savezom, novim početkom i malim životom.
Smešteni su u kontekst i okvir globalnog sveta koji govori kolutovima bodljikave žice, puškama i univerzalnim znakovima – svetom povučenim u svoju ravnodušnu samoću, uslovljenu počinjenom nepravdom, strahom i ličnim interesom.
Kosovski Srbin gleda kroz rupu od metka koji mu je, samo pre nekoliko dana, bio namenjen; gleda kroz ličnu smrt i veruje Darku Dozetu, dobrodušnom Nikoletini, da ga fotografskim „pucnjem“ oslobađa samoće i neispričane istorije.
Živojin Rakočević
Novinar i književnik
