Posle dve decenije rada, trebalo je nešto i u korice i na policu staviti, pa sa svim svojim znanjima i iskustvima, tako rasterećen, nastaviti dalje.
Dve stotine pedeset fotografija izabrano je za knjigu koja bi trebalo da predstavlja esenciju dvadesetogodišnjeg rada. S obzirom na to da je za nastanak svake od tih fotografija bio potreban dvestapedeseti deo sekunde, zli jezici bi rekli da sam radio samo jednu sekundu!
Možda i jesam, ali koja je koncentracija i posvećenost bila potrebna da za dvadeset godina ne propustite ni jednu stotinku, ni jednu sekundu, ili da ih propustite što manje, prosudite sami.
Fotoreporterska profesija, jedna od grana novinarstva, izuzetno je teška. To se ogleda u tome da nemate radno vreme, stalno ste na „točkovima“, izloženi raznim rizicima i stresovima. Ali, u tome i jeste draž!
Prosečni građani štede za ekskurziju ili čekaju godišnji odmor i slobodne dane da bi otišli na putovanje, a fotoreporteri su stalno na nekoj ekskurziji, bližoj ili daljoj, uglavnom jednodnevnoj, ali neretko i sa dužim odsustvom od kuće, porodice i prijatelja.
Svako putovanje je kao jedna nova pročitana knjiga, svaki čovek – novi roman.
Poznate ličnosti o kojima narod priča i želi da ih upozna, vi ste kao fotoreporter upoznali. Pili ste vino sa šefom države u četiri oka, a koji dan potom i kafu sa liderom opozicije. Zbog toga su vas i jedni i drugi gledali sa dozom opreza. Velike muzičke zvezde pisale su, po vašim porudžbinama, posvete vašim sestrama i prijateljima.
Bili ste sa onima čije ime većina ne sme ni da izgovori, kao i pored onih za koje vlada fama da u njihovom društvu ili blizini ne smete biti viđeni. Fotografisali ste mnoge teme i užase od kojih vam se želudac prevrće i pod koje se najradije ne bi ni potpisali kao autor. Opet, i to je deo posla, sve to morate da izdržite da bi videli i radili ono što volite i što vas ispunjava.
Nigde nema takvog luksuza da novinar isključivo sam bira temu. Uvek je tu neki urednik koji će vas poslati na zadatak od kojeg ćete, najblaže rečeno, zakolutati očima, a neretko se i sukobiti sa pretpostavljenim, braneći stav da je zadata tema nebitna i nepotrebna.
Postali ste „adrenalinski zavisnik“ i zavisnik od toga da uvek budete informisani i na mestu koje je u centru pažnje.
Ako me i posle svega rečenog upitate da li se kajem što nisam radio nešto drugo u životu i da li bih, u nekom drugom, ponovo bio fotoreporter, odgovoriću vam sa „ne“ i „da“. Samo bih, baš kao što sam to i do sad radio, uvek birao redakcije u kojima radim!
Za ovu knjigu izabran je delić koji zavređuje po nekom od kriterijuma, a ima ih raznih: od onih pukih dokumentarnih, nekih estetskih, ponekih ličnih, samo meni razumljivih. Valjda je sve to upravo taj autorski pečat koji nas čini individuama i pokazuje koliko smo različiti.
Na početku je delovalo lako: uzmete fotografije i stavite ih u knjigu. Međutim, kad pred sobom rasprostrete svoju foto arhivu, nametne se stotinu pitanja: kojim redom, na koje teme, koje izbaciti, a koje moraju biti zastupljene… Neke su vam drage, ali dokumentarno manje bitne za zajednicu.
Tako je to kad fotoreporteri u Srbiji odluče da objave knjigu. Retko se odlučuju na taj potez, pa često nisu tematske, već u apsolutnoj većini jubilarne, a u njih ide od svega po malo iz bogatog opusa.
I na kraju, šta reći? Fotografija je čarolija, uspomena, dokument… Iza fotoaparata možete da se sakrijete, ali i da ga potegnete kao moćno oružje. Lep je osećaj i privilegija gledati svet, ljude i događaje kroz objektiv fotoaparata, znajući da beležite istoriju i da će vas nadživeti.
Darko Dozet
