Након двадесет година рада у области фотографије, наметнула се идеја да се рад Дарка Дозета представи у фото-монографији. Из архиве, у којој се налази близу милион негатива, фајлова и фотографија, било је потребно издвојити оне најбоље, оне награђиване или оне које имају посебан значај за аутора. Посао је био мукотрпан, али прелијеп. Радови који су пред нама су ауторов избор.
У свом раду, Дарко Дозет се окушао у готово свим жанровима, али, иако је тематика различита, кроз сва поглавља провлачи се нит која их обједињује, а то је живот.
Људски живот саткан је од туге и среће, од ружног и лијепог, које се на Дозетовим фотографијама преплиће. Из тог разлога, као чест мотив представљени су људи – његова највећа инспирација.
Некада их приказује славећи љепоту младости, љубави, невиност и безбрижност дјетињства, али подједнако и ружнију страну реалности, радећи фотографију социјалне тематике са старим, болесним и сиромашним људима и тешким животом. Фотографијом је забиљежио и НАТО бомбардовање СР Југославије и дао важан допринос незабораву ове страшне агресије.
Ту су и сцене са политичких протеста, карневала, утакмица, гдје подједнаку пажњу поклања и спортистима и ватреним навијачима, али и разним моментима наше свакодневице. Понекад се провуче и чист портрет – обичних људи, али и оних необичних који су се истакли у друштву, са увијек израженом психолошком нотом.
Као посебна цјелина издвајају се призори са улица његовог родног града, али и Санкт Петербурга, Москве и бројних градова у Шпанији, Румунији, Грчкој, Тунису…
Приближио је неке далеке народе и омогућио поглед на скривене кутке човјечанства. Насупрот градском окружењу и, неријетко, ведутама градова, као честа тема појављују се села Косова и Метохије, равнице и салаши Војводине, камен и врлети Далмације и Лике.
Ту је и живот уз ријеке, од Дунава до Волге, али и природне љепоте које нас тјерају да заронимо у машту која нас води у неки много љепши свијет. Етно мотиви, обичаји, слике које смо давно заборавили, поново оживљавају и евоцирају успомене на прошла времена.
Великим дијелом заступљене су и фотографије цркава и манастира, али и вјерског живота у светињама Косова и Метохије, Крајине, Свете Горе, Русије… На свакој од њих успио је представити душу православне вјере, њене традиције, културе, али и дух тих мјеста који је често сакривен од очију јавности.
Развојем технике и технологије, појавом дигиталне фотографије и све већом приступачношћу фотоапарата, јавност је преплављена фотографијама које не посједују ни техничке ни умјетничке квалитете. Сама фотографија представља индивидуалан начин интерпретације стварности од стране онога који фотографише, а начин рада и поглед кроз објектив су исти.
Оно што је различито, а што одваја и рангира фотографије и њихове ауторе по квалитету, јесу знање, али прије свега таленат, креативност, машта, упорност, посвећеност и љубав, који се на фотографијама Дарка Дозета јасно уочавају.
Небитно је да ли фотографија представља експлозију боја или је њена порука пренесена негдје иза снажних контраста у црно-бијелој техници – квалитет неког умјетничког дјела одређује количина чулне стимулације, осјећања које то дјело изазива у нама.
Познавајући теорију умјетничког изражавања, историје фотографије, али и саме њене естетике и психологије умјетничког дјела, овај аутор сасвим лако остварује своје идеје. Квалитет и креативност у умјетничкој постпродукцији се у данашње вријеме подразумјевају.
Иако је Дозет послом везан за новинску и документарну фотографију, потпуно је очигледан умјетнички израз који се провлачи кроз сваку фотографију. Његове фотографије не представљају само одрађен посао, већ много више од тога.
Без обзира да ли се ради о лајф фотографији, спортској, документарној или било којој другој, на свакој су испоштовани сви ликовни и други стандарди које диктирају правила струке. Овакве језгровите, а садржајне фотографије типичне су за врхунске свјетске агенцијске фотографе, који морају да у најкраћем року направе најбољу фотографију.
А када се таквим ауторима да времена колико им је воља, или када раде оно што воле и што им је на души, онда су резултати запањујући. Спој ФИАП-ове и Магнумове школе фотографије, коју је Дозет понио из новосадског „Дневника“, а усавршавао радећи за познате новинске агенције, видљив је на свим фотографијама, без обзира на тему и технику.
У прилог свједочанствима квалитета иду многобројне насловне стране, књиге, изложбе и награде. Дозет се, ипак, протекле двије деценије није трудио да прави фотографије чији је смисао искључиво показивање фотографског знања и умијећа, већ је свој таленат вјешто користио да од заборава, на најбољи и најефектнији начин, отргне живот који је живио и који га је окруживао.
Да нам исприча причу коју нисмо знали или да нас подсјети на неку коју смо, из ко зна којих разлога, заборавили. Тако ови представљени радови нису само квалитетне фотографије, већ и много више од тога.
Сликар Стојан Аралица, такође са подручја Лике, одакле води поријекло и фотограф Дарко Дозет, рекао је: „Свака слика једног сликара је његов аутопортрет“.
Дарко Дозет је себе уградио у сваку ову фотографију; кроз умјетност овдје су сагледани различити аспекти живота овог аутора – његове мисли, осјећања, погледи, размишљања… Ове фотографије су и својеврстан начин тражења одговора или отварања питања која га муче или са којима можда није увијек спреман да се бори у реалности.
Свака фотографија има своју поруку, свој особен и индивидуалан израз, али нам приказује сегменте ауторовог живота у протеклих двадесет година. Због свега тога постаје јасно да се ова, наизглед хетерогена цјелина различитих умјетничких ставова, пред очима посматрача трансформише у хармонију.
Због велике стилске приступачности његових фотографија, ова књига представља захвално „штиво“ за све љубитеље и поштоваоце ове гране умјетности.
У ово доба проткано честим ратовима и мутним временима, порушене су или спаљене многе архиве, библиотеке и важни објекти, храмови, а о њима нам данас говори само понека сачувана фотографија.
Све фотографије у овој књизи су фантастична свједочанства времена у којем је аутор живио и добра су грађа за све будуће нараштаје историчара, етнолога, хроничара…
Књиге су одличан начин да се фотографије спасу од уништења и заборава и остану вјечно да живе, а ове то итекако заслужују. На основу овдје представљеног материјала може се закључити да раду фотографа Дарка Дозета припада значајно мјесто у српској фотографији 21. вијека.
Сњежана Орловић
историчар умјетности
