Међу професијама у којима је Нови Сад могао, а и данас може, равноправно да се надмеће са било којим другим центром, и у бившој Југославији и у данашњој Србији, свакако је и професија фоторепортера.
То није ни чудно, јер су и „Дневник“ и „Мађар со“ одувек неговали врхунску фотографију, а тиме и сјајне фоторепортере који би, у последњих неколико деценија, могли да се сврстају у три генерације.
У првој, оној најстаријој и заиста велемајсторској, предњачили су Јован Вајдл, Стеван Лазукић, Габор Ифју, Бора Војиновић, Маћаш Немет…
Онда су на сцену ступили њихови ученици, на челу са Јарославом Папом, Мартином Цандиром, Браниславом Лучићем, Драгутином Савићем…
Неприкосновени предводник треће, најмлађе генерације фоторепортера, која данас доминира не само новосадским медијским небом, свакако је Дарко Дозет.
Бескрајно даровит, имао је прилику, и умео је, да учи и од чика Јове Вајдла и од Јарослава Папа, али да, истовремено, остане свој – аутентичан, инвентиван и оригиналан.
Зато је Дозетов рукопис лако препознати, и када се сретнете са његовим фотографијама обичних људи, и са записима са великих догађаја, као и са сведочанствима људске несреће, попут оне коју је донела мигрантска криза, а чији визуелни траг је баш он, боље од било кога другог, сачувао за сва времена.
Ипак, најубедљивији и највише свој јесте када га повуку исконски осећаји. Ништа о томе не говори речитије од циклуса фотографија насталог док је ходио Косовом и Метохијом, циклуса преточеног у ону болну, и узвишену, Дозетову изложбу „Корени душе“.
Ако је неко од нас, пре ње, и имао дилему где су му стварни корени, после ње сигурно није.
Све то, и још много шта друго, налази се и у овој изузетној монографији – заслуженом дару не само њеном аутору за значајан јубилеј.
Игор Мировић
Председник Покрајинске владе
