Разгледајући као дете породични албум, пожелео сам да и ја фотографишем. Баба и деда нису имали избора када сам их, у некој фотолабораторији у коју смо ушли да израдимо фотографије са мора, притиснуо да ми купе фотоапарат. Нису ни слутили колико ће то далеко отићи.
Био је то обични покет апарат, али из мог дечијег угла леп и одличан, модеран! Неколико година касније сусрео сам разне Практике, а уписивањем графичке школе добио сам апарат Канон АЕ-1 програм. Са првим професионалним ангажманом у Дневнику задужио сам један Никон Ф-4с, а другог сам купио сам.
Ту почињу прва озбиљна снимања. Лествица је већ била високо, и није се смело ошљарити. Како са лошим негативима изаћи пред очи три врхунске лаборанткиње Магнумовог калибра—Изабелу Петровић, Веру Јелић и Злату Виславски? Како из мрачне коморе изаћи у просторију у којој седе прекаљени фоторепортери? Све то обавезивало ме је да се трудим и да константно размишљам како да још боље обавим свој посао.
Шеф фото службе Дневника, Јарослав Пап, био је шкрт на речима, али увек спреман да помогне у практичном и логистичком делу. Од речи сте могли чути само: „Размишљај, мућни главом мало.“
Старије колеге Бранислав Лучић, Илија Рамић, Драгутин Савић, Горан Мулић и Радивој Хаџић делили су по који савет уз јутарњу редакцијску кафу, пре него што би се разишли по теренима. Уз њих, савете су ми делили и, тада нешто млађи, Слободан Николић и Дејан Лазаревић, не размишљајући ни једног момента о томе да сам им ја нека конкуренција.
Баш као што децу васпитавају бабе и деде, тако су и нас младе фоторепортере васпитавали пензионисани Дневниковци, који су готово свакодневно свраћали у редакцију, као да су и даље у радном односу. То је фото школа какве ретко где има и која се новцем не може платити.
Легендарни фоторепортери Јован Вајд, Стеван Лазукић, Гаврило Грујић и Боривој Миросављевић уживали су преносећи своје знање млађима.
Бора Војиновић, иако у пензији, пратио је са своје терасе у центру града ко пролази, а када би видео нас младе фотографе, одатле би нам увек уделио неки савет, јер је у штампи будно пратио ко шта ради.
Поред њих, савете, по неку добронамерну критику, али и речи подстрека, делили су и Ана Лазукић и Габор Ифју, фоторепортери Мађар соа.
Ранац са комплетном фото опремом Мартина Цандира увек ми је био на располагању, кад год бих имао неке велике и важне задатке и када би ми зафалила опрема.
Доласком у Танјуг наишао сам на добродошлицу врхунских фоторепортера Владимира Добричића, Владимира Димитријевића и Неђе Деретића.
Запошљавањем у Танјугу откривам свет агенцијског новинарства и почињу прве сарадње са Асошијетед Пресом, Ројтерсом, агенцијом EPA и многим другим.
Ко зна да гледа и пажљиво слуша, много тога паметног могао је да научи чак и из кратких сусрета и комуникација са прекаљеним агенцијским фоторепортерима светског ранга, попут Душана Вранића, Срђана Илића, Дарка Војиновића, Петра Кујунџића, Марка Ђурице, Срђана Сулејмановића, Александра Станковића…
Мој прелазак у Вечерње новости, најозбиљнију и највећу дневну новину бивше Југославије, допринео је да све научено у претходним редакцијама надоградим радом уз сјајан новинарски и фоторепортерски тим, предвођен главним и одговорним уредником Манојлом Мањом Вукотићем.
Тимски рад са фоторепортерима Драганом Миловановићем, Пеђом Митићем, Игором Маринковићем, Зораном Јовановићем Мачком, Николом Фифићем, Матијом Коковићем, Ратком Радетићем, као и сјајним колегиницама, две сјајне Анђеле – Станковић и Мишић Атанацковић, право је задовољство.
Већина фотографија можда би прошла незапажена или чак уопште не би настале да нисам био партнер неких од најбољих новинара и репортера.
Најчешће су то били Јованка Симић, Ђорђе Вукмировић, Љиљана Прерадовић, Немања Суботић, Јелена Лемајић, Милан Бозокин, Јасна Будимировић, Снежана Милетић, Срђан Басић…
Дневно новинарство повремено зна да умањи љубав према фотографији и да загаси жар према фотографисању. Дружење са заљубљеницима у фотографију и фотографским фанатицима окупљеним око Фото савеза Србије враћало је енергију неопходну да се са фотоапаратом иде даље.
Врхунски фоторепортери користе и годишње одморе да фотографишу за своју душу оно што од редакцијских обавеза не могу да постигну. То је доказ да велика већина њих не живи само од фотографије већ и за фотографију.
(Из фотомонографије „20 година у једној секунди“)
Дарко Дозет
