Razgledajući kao dete porodični album, poželeo sam da i ja fotografišem. Baba i deda nisu imali izbora kada sam ih, u nekoj fotolaboratoriji u koju smo ušli da izradimo fotografije sa mora, pritisnuo da mi kupe fotoaparat. Nisu ni slutili koliko će to daleko otići.
Bio je to obični poket aparat, ali iz mog dečijeg ugla lep i odličan, moderan! Nekoliko godina kasnije susreo sam razne Praktike, a upisivanjem grafičke škole dobio sam aparat Kanon AE-1 program. Sa prvim profesionalnim angažmanom u Dnevniku zadužio sam jedan Nikon F-4s, a drugog sam kupio sam.
Tu počinju prva ozbiljna snimanja. Lestvica je već bila visoko, i nije se smelo ošljariti. Kako sa lošim negativima izaći pred oči tri vrhunske laborantkinje Magnumovog kalibra—Izabelu Petrović, Veru Jelić i Zlatu Vislavski? Kako iz mračne komore izaći u prostoriju u kojoj sede prekaljeni fotoreporteri? Sve to obavezivalo me je da se trudim i da konstantno razmišljam kako da još bolje obavim svoj posao.
Šef foto službe Dnevnika, Jaroslav Pap, bio je škrt na rečima, ali uvek spreman da pomogne u praktičnom i logističkom delu. Od reči ste mogli čuti samo: „Razmišljaj, mućni glavom malo.“
Starije kolege Branislav Lučić, Ilija Ramić, Dragutin Savić, Goran Mulić i Radivoj Hadžić delili su po koji savet uz jutarnju redakcijsku kafu, pre nego što bi se razišli po terenima. Uz njih, savete su mi delili i, tada nešto mlađi, Slobodan Nikolić i Dejan Lazarević, ne razmišljajući ni jednog momenta o tome da sam im ja neka konkurencija.
Baš kao što decu vaspitavaju babe i dede, tako su i nas mlade fotoreportere vaspitavali penzionisani Dnevnikovci, koji su gotovo svakodnevno svraćali u redakciju, kao da su i dalje u radnom odnosu. To je foto škola kakve retko gde ima i koja se novcem ne može platiti.
Legendarni fotoreporteri Jovan Vajd, Stevan Lazukić, Gavrilo Grujić i Borivoj Mirosavljević uživali su prenoseći svoje znanje mlađima.
Bora Vojinović, iako u penziji, pratio je sa svoje terase u centru grada ko prolazi, a kada bi video nas mlade fotografe, odatle bi nam uvek udelio neki savet, jer je u štampi budno pratio ko šta radi.
Pored njih, savete, po neku dobronamernu kritiku, ali i reči podstreka, delili su i Ana Lazukić i Gabor Ifju, fotoreporteri Mađar soa.
Ranac sa kompletnom foto opremom Martina Candira uvek mi je bio na raspolaganju, kad god bih imao neke velike i važne zadatke i kada bi mi zafalila oprema.
Dolaskom u Tanjug naišao sam na dobrodošlicu vrhunskih fotoreportera Vladimira Dobričića, Vladimira Dimitrijevića i Neđe Deretića.
Zapošljavanjem u Tanjugu otkrivam svet agencijskog novinarstva i počinju prve saradnje sa Asošijeted Presom, Rojtersom, agencijom EPA i mnogim drugim.
Ko zna da gleda i pažljivo sluša, mnogo toga pametnog mogao je da nauči čak i iz kratkih susreta i komunikacija sa prekaljenim agencijskim fotoreporterima svetskog ranga, poput Dušana Vranića, Srđana Ilića, Darka Vojinovića, Petra Kujundžića, Marka Đurice, Srđana Sulejmanovića, Aleksandra Stankovića…
Moj prelazak u Večernje novosti, najozbiljniju i najveću dnevnu novinu bivše Jugoslavije, doprineo je da sve naučeno u prethodnim redakcijama nadogradim radom uz sjajan novinarski i fotoreporterski tim, predvođen glavnim i odgovornim urednikom Manojlom Manjom Vukotićem.
Timski rad sa fotoreporterima Draganom Milovanovićem, Peđom Mitićem, Igorom Marinkovićem, Zoranom Jovanovićem Mačkom, Nikolom Fifićem, Matijom Kokovićem, Ratkom Radetićem, kao i sjajnim koleginicama, dve sjajne Anđele – Stanković i Mišić Atanacković, pravo je zadovoljstvo.
Većina fotografija možda bi prošla nezapažena ili čak uopšte ne bi nastale da nisam bio partner nekih od najboljih novinara i reportera.
Najčešće su to bili Jovanka Simić, Đorđe Vukmirović, Ljiljana Preradović, Nemanja Subotić, Jelena Lemajić, Milan Bozokin, Jasna Budimirović, Snežana Miletić, Srđan Basić…
Dnevno novinarstvo povremeno zna da umanji ljubav prema fotografiji i da zagasi žar prema fotografisanju. Druženje sa zaljubljenicima u fotografiju i fotografskim fanaticima okupljenim oko Foto saveza Srbije vraćalo je energiju neophodnu da se sa fotoaparatom ide dalje.
Vrhunski fotoreporteri koriste i godišnje odmore da fotografišu za svoju dušu ono što od redakcijskih obaveza ne mogu da postignu. To je dokaz da velika većina njih ne živi samo od fotografije već i za fotografiju.
(Iz fotomonografije „20 godina u jednoj sekundi“)
Darko Dozet
